Пустовање или филцовање је скоро заборављена традиционална вештина која се преноси генерацијама. Том техником се могу израдити разни одевни и украсни предмети . На нашим просторима најпре су  нађени су на територији Војводине  и то  фусекле (чарапе за војничке чизме).

Од старинског сељачког ткања, филц је постао један од веома тражених помодних материјала. Прадомовина филца је  средња Азија, где Монголи и данас праве своје јурте филцањем камиље длаке. У Европу су ову технику донели Авари и Хуни током својих продора на запад. За филцање се најчешће користи вуна мерино оваца, која се због фине структуре најбоље сједињује.

У Србији се гаје две врсте оваца – праменка и цигаја. Ако правимо шешире или јакне – вуна не сме да гребе и за то се  користи цигаја која је нежнија. И Мађари исто имају цигају, али имају сачувано знање обраде саме вуне, па је она много финија и чистија.  За израду обуће или ташне  у нашим условима боље је користити  вуну праменке. Интересантно је  да се у Србији прво појавило ткање, па тек онда пустовање. Вунене чакшире су се ткале на разбоју и онда су схватили да када их квасе и трљају оне постају гушће и непромочиве. Ветар туда не може да пробија, вода им не може ништа, јер једноставно склизне са пустоване вуне. У Србији се користе различити називи – пустовање,ваљање, филцање, миловање вунe. У текстилу је ваљана тканина позната као најчвршћа тканина.  Она може да буде толико чврста да се не може маказама сећи . Свако може да научи да пустује вуну, без обзира да ли је школован или није. И  у кућним условима  то се може  радити, јер  није потребна никаква машина.  Kада израђујете предмете од вуне то је бешавно израђивање предмета. Kад радите ташну, јакну, шешир ту нема  шавова .За рад су потребни  фротир који ће упијати вишак течности, вуна, вода и сапун  и то  домаћи сапун, јер он најмање оштећује руке и није ни толико скуп. Потребан је и ваздушасти најлон, онај што пуцка под прстима . Обрађена  неoфарбана вуна данас се може набавити за  око 1400 динара за килограм, а обојена од 1600 до 1800 динара. За један капут је потребно 2кг вуне, за шешир од 300 до 400 грама , тако да је врло исплатив материјал . Управо су шешири оно што купци највише траже од пустоване вуне.  За израду  шешира  вештијим занатлијама  потребно је неколико сати, а за  капут од 5 до 7 дана.  Зналачки израђен шешир за наше прилике доста је скуп, око  четири хиљаде динара,  а капут око 200 евра . Углавном то странци купују, јер они и те како вреднују ручни рад .

Лепота пустовања је у томе што  без иједног алата можемо стварати уникатне предмете. У свету такви предмети веома цене јер су уникати и израђени су ручно. Ипак, ако издвајамо земљу у којој је ова техника веома жива и интензивно се користи

то је Руска Федерација. Познате су ваљенке – руске чизме које су управо у тој техници рађене. И дан данас Руси негују  њихове ваљенке, на мало другачији начин их раде, али и даље су присутне и нарочито су туристи заинтересовани за њих, јер су оне прелепе и имају своју сврху да заштите. Ваљенке су топле чизме од ваљане овчије вуне, које су се користиле за ходање по сувом снегу, а карактеристичне су за Руску федерацију а пре свега за народе који живе у изузетно хладним пределима, попут Сибира. Не само да су део народне ношње, већ су у свакодневној употреби ,најчешће са тврдим ђоном, како би могле да се користе и на влажном тлу. Њихова основа карактеристика је да се израђују у једном комаду, немају шавове и изузетно добро штите од хладноће. За израду једног пара ваљенки је потребан 1кг вуне. Та количина вуне се добија шишањем једне овце, чија се вуна затим темељно очисти.

Обућа од ваљане вуне се први пут помиње приликом археолошких ископавања у граду Помпеји, где су пронађени њени комадићи. На Алтају су археолози у хумкама пронашли вунену обућу из 4.века пре нове ере. Вунене чизме се помињу и у најстаријем руском епу „Слово о Игоревом походу“, насталом у 12.веку. Научници претпостављају да су, у сва 3 случаја, у питању претече савремених ваљенки. Ваљенке су носили и руски владари и њихови дворјани.

Петар Први  је после третмана у парном купатилу увек тражио „шчи и ваљенке“. Kатарина Велика је у ваљенкама тражила спас за своје болне ноге. Царица Ана Ивановна је дозвољавала дворским дамама да носе ове чизме, чак и уз свечане хаљине, јер камини нису могли загрејати простране плесне сале. Ваљенке су биле и од велике помоћи руским војницима у отаџбинским ратовима, као и истраживачима у експедицијама, за освајање северних територија. Масовна производња ваљенки почиње у 19.веку, чиме постају доступне свима. Истовремено, постају познате и у целој Европи.

На Првој међународној изложби у Лондону, одржаној 1851.године, традиционалне руске чизме изазивају велику пажњу публике и почиње њихова потражња ван граница Русије. Могу се носити преко 10 година. Сматра се да ваљенке имају лековита својства.  Пошто се прилагођавају облику стопала, одлично служе људима са различитим деформацијама стопала. Према научним истраживањима, стално ношење ваљенки, посебно на босу ногу, спречава тромбозу и позитивно утиче на мушку потенцију, јер вуна шири крвне судове .Ваљенке  су данас увелико закорачиле у свет моде и нису више повезане са грубим дизајном и тамним бојама.